Na nebeskom etalonu...

... ovih dana planete su napustile Škorpiju. Ušle u Strelca i počele da prave neke harmonične sekstile. A mi, kako smo? Željni putovanja, znanja, voljni da ostvarimo snove koje smo kovali teško kao da su hladno gvožđe dok su se nebeska tela grupisala u jednom krajnje opakom sazvežđu.

Večeras je eto došao sweet relief: ostvarila sam jedan svoj veliki san. Mukotrpno. Crvenih očiju. Ali, ostvarila sam! Onda, vođena ukusom pobede, uspela sam da se okrenem njemu i objasnim mu šta me je to  žuljalo. Kako i neće žuljati kad je taj otporni kamičak pod uticajem škorpionske nebeske energije rastao. A mogao je fino da se dezintegriše pod mojom odlukom da ga ignorišem.

I onda shvatam: nisu meni planete u Škorpiji neprijatelj, koliko je to zapravo ta njegova nadnaravna kombinacija tvrdoglavosti i upornosti pomešane sa sindromom ponosa made in Montenegro. Svašta sam čula, mnooogo toga pročitala i večeras slavodobitno shvatila: o da, različiti smo! Ništa novo. Nema to veze sa stelijumom koji nam se nad glavama naherio iz Škorpije. O, ne. Već sa činjenicom da je neko čovek trenutka, dok jedna žena sve nešto budno bdi nad celokupnom slikom a trenutke konzumira samo koliko da im spozna oblik i smesti ih na pravo mesto puzzle-a koji slažemo.

Srećom, da li zbog novonastalog stelijuma u Strelcu i, o tako potrebnih sekstila, ili zbog toga što se ipak volimo, nastanio nam se osmeh: na licu, u porukama koje šaljemo, u tonu svake reči koju kažemo jedno drugom. Svojatamo ga kao da smo ga upravo izmislili i dali svetu na neograničeno korišćenje. Uzdam se da nas te nebeske sile fino "rade" i dozvoljavam sebi da noćas odsanjam jedno fantastično putovanje!

A htela sam...

... stvarno sam htela da pišem nešto danas. Em nisam odavno, em sam nekome juče čvrsto obećala da će mi danas biti inspiracija. Ali, avaj! Danas nije dan za reči, danas je dan za kontemplaciju. Danas je dan za shutting up'n'smiling pretty.

Čudna je zverčica strast. Pretvara me u osobu koju zapravo i ne želim da poznajem, ali ipak uživam u tome što jesam. Licemerno, znam. U toj strasti stvari su konkretne: nazivamo ih pravim imenima, skaradnih poput onoga što radimo. I uživamo, tačnije potčinjavamo se željama kojih nismo hteli da budemo svesni do maločas. Do požara, do vatrometa. Kao da je ostalo tek još nekoliko prilika da uvučemo vazduh u pluća, štedimo dah, ispuštamo tek nekoliko izdaha, imamo tek nekoliko udaha, a za to vreme milion vrtoglavih susreta. I ne znamo kad je dosta. Zaista ne. I najiscrpljeniji ponovo se hvatamo u koštac sa tim bezumno fantastičnim trenucima. Da li uživamo? Da! Ispunjavamo želje, udovoljavamo onoj strani svoje ličnosti koja se ne da zatreti. Ne pričamo, a komuniciramo. Ne mislimo, a živimo. Ne dišemo, negiramo stvarnost koja se događa izvan polja koje je obuhvaćeno našim pulsom. Jedinstveno pulsiramo, zaboravljamo da se volimo ali znamo da se želimo. Sigurni smo u tu jedinstvenu želju. Nije ni čudo, Mars i Venera su u Škorpiji!

Some PPL want it all...

Marija, RIP

Danas jesi, sutra nisi... :(((

D*I*S*C*O!

Misli...

... pod uticajem odredjenih planeta, mozda cak i pod uticajem mog podsvesnog htenja, stvarno imaju i prazan hod. Nije mene toga strah ni najmanje. To su trenuci zapravo u kojima uspevam da iznenadim samu sebe. Iako sam odavno prihvatila da sam neko ko jednostavno pamti najsitnije i nikome zanimljive detalje, ipak uspem da zadivim samu sebe kada uspem Dejanu da objasnim podatke vezane za npr. "I am Sam" ili se setim da se Marina, pre nego što je otišla u Ameriku, strašno nervirala jer joj graške znoja leti nisu izlazile "na nausnicama kao svom ostalom normalnom svetu, nego na vrhu nosa".
Kome služe ti detalji? Pamtim li ih samo da bih zadivila sebe i podsvesno si ulepšala dan u kome želim da se odvojim od sveta? I saga se onda, naravno, nastavlja: odlazim na net da vidim da li sam bila u pravu kad sam tvrdila da Šon Pen igra nekog retardiranog tipa i otvaram Facebook da bih pitala Marinu da li i dalje ima problema sa kapljicama znoja na vrh nosa. Suludo!
Šta ću ja da radim sa tim odgovorima koje dobijem. Na informacije koje znam dodajem još više informacija koje mi sasvim je sigurno nikada neće trebati. Jer, ako već nisam bila u pravu za film, Dejan će svakako na 500 sajtova moći da nađe da li vredi da odvoji dva sata u svom prezauzetom danu. Da li će neko imati koristi od informacije "da, da, Marina je već više od dve godine u Čikagu i, zamislite, više se ne znoji po nosu leti"? Šta li će o meni pomisliti ljudi koji ukače tek fragment tog dana u kome sam zapravo strašno autistična? Uz pokoje krajnje nerazumljivo isijavanje ka spolja, tada sam okrenuta sebi. I čemu onda potreba da tako nemušto, krajnje nerazumljivo i iznebuha tražim od drugih ljudi odgovore na bezazlena, ali i krajnje besmislena pitanja?
Devil may care!

Znaš...

... ponekad izgubim sebe. Onako ženski, obraćajući pažnju na detalje, shvatam da ni jedna sitnica u tom trenu, u mom životu, nije potpuno moja. Uffff, kako sam tada besna! Kako bih tada sa uživanjem napravila popis svih tih trivijalnosti koje su mi se uvukle u svakodnevicu i onda oplela po njima onako sočno, kočijaški. Ok, pogledaćeš me onim „ti-nisi-takva“ pogledom, al’ ja uzvraćam „nemoj-to-da-tvrdiš-za-sve-pare“ pozom.

Jednostavno, svađa mi se! Kako i ne bi? Šta drugo ostaje onome ko u jednom trenutku shvati da je, malo po malo, na sitno, izgubio nekako sebe? Je l’ beše Gete tvrdio da se velikim ljudima ne događaju sitne gluposti? I tako mi je drago što imam dovoljno snage da ti prećutim sva ova pitanja. Samo, znaš, pitam se imam li snage da samoj sebi ne dam odgovore na njih.


Volim ponekad da uživam u praznoglavim serijama, šarenim časopisima ili da slušam muziku koja sa sigurnošću nema mesta u tvojim playlistama. Zašto nekad, eto baš nekad ne bih napravila obrok po sopstvenoj meri. Zbog dijete? Ok, tu si u pravu! Onda, razoružana moram da bauljam po danima tragajući za odgovorom na ključno pitanje, a zapravo unapred znam da mi se odgovor neće dopasti.


Ipak, drznem se da ga postavim kumama, Vikici i još ponekom bliskom prijatelju. Koliko od onoga što kod sebe volimo ili u čemu jednostavno uživamo gubimo u ljubavi? Ima li ičeg svesnog u tome ili emocije ipak znaju da nadjačaju volju?


I, o dragi bože, jesam li ja to upravo priznala da te volim?

Ta priča...

... nastaje lako, razvija je život, njihovi osećaji i okolnosti. Nigde zapravo ne počinje i nigde se ne završava. Nekako nalazi način da se uklopi, da bude neotrgnuti deo celine, a opet sasvim svoj i poseban. Jednostavno se rađa tako što ono što im se dogodi ili ono što sanjaju pretvaraju u rečenice i lepe ih ritmično, jednu za drugom.
Uvek tu ima ko šta da kaže i nešto je u svakom danu (ili je to možda i u svakom trenu) dovoljno važno da postane deo toka. U ćutanju, okrenuti mislima na tek nekoliko sekundi oni pišu svoju priču. Iskrenu i nalik njima. Nepretencioznu, ponekad bolnu a nekada toliko laku da se uplaše da će zbog lakoće i penušavosti smisla njihove reči odleteti u etar i rasparati to što pletu.
Ali, zapravo ne shvataju da su oni, okrenuti jedno drugom, kao stogodišnji platani dobro utemeljeni, upravo ti koji ne daju da im se veza koju ostvaruju mislima otme. Ne zna se ko je prvi počeo, ali oboje znaju da posle njene rečenice ide njegova, pa opet njena i njegova zatim... I ne radi se tu o pitanjima koja su neizrečena ili o odgovorima za koje nemaju hrabrosti. Naprotiv. Misli se jednostavno nadovezuju onako kao što to može zvučanje sa značenjem u lirskom.
I tako dalje...

Sasvim običan...

Poljak mi je danas napisao da uživa u ovih plus beskonačno u Beogradu. Prokleti Lav, voli da se sunča, kao i moja mačka. Ona se posle baci na pločice u predsoblju i gleda me kao da ju je upravo obljubio najbolji mačor u kraju. A on, pošto osunča tu pametnu plavu glavicu, spakuje naočare za sunce i podesi one za vid na odgovarajuće mesto na nosu, otvori mail i piše mi o toploti. Tako se hladi.

Kao da ja ne znam kako je to dobro, dreknem u sebi. Onda mnogo mirnije konstatujem da i ne znam, jer ne volim vrućinu. Ne volim da mi je koža crvena, ne volim da budem skvo, ne volim sunce bez mora, ne volim vrelinu bez vetra, ne volim toplotu koja se više oseća iz asfalta, nego odozgo odakle bi trebalo da bije.

Ali, naravno, dok odgovaram na taj mail, ja ne pišem o tome. Mudro mu poručim da postoje stvari koje na komentarišem. Remete mi san tada. Ja ću i dalje mirno da se znojim u GSP-u i da sanjam zimu. Nema nervoze, baby, mantram, nema nervoze. Na trenutak razmatram mogućnost da mu pišem o snu u kom sam kupila automobil (neki VW, teget, limuzina) i parkirala ga u sobi. Onda dolazi mama, kojoj je očigledno takođe normalno to što sam moj novi auto uve(z)la u stan, ali ludi jer mu navodno uskoro ističe registracija.

Odlučujem da ne pišem o tome, pomisliće da sam luda sigurno! Mislim, on zna da nemam vozačku dozvolu. A i objašnjavao mi je u par navrata da su mu se dede borile protiv Švaba i da zato nikada neće kupiti nemački automobil. Ne treba mi da on pomisli kako sam nesavesna u snovima. Danas mi radi ovaj stelijum u Devici, sve mora da bude u redu. Ali, kada pulsira taj stelijum trebalo bi se kloniti interneta, inače ću doći u situaciju da najaljkavijoj ženi na svetu elektronski prebacim neku lovu da plati čistačicu koja će joj očistiti kuću.

Kad bi on znao koliko se mojih htenja pretvori u misli, a koliko od toga ode na njegovu e-mail adresu, moguće je da bi se uplašio. Imati posla sa ludačom kao što je junakinja nevidljive strane maila, nije stvar prestiža. A njegovo sunce u Lavu traži taj prestiž. Zato se fino doziram u jedno letnje predvečerje dok napolju smrdi jer prskaju komarce.

Sada...

... me umiruju nemiri i otvaraju samo put ka njemu. A on? Osvojeni izazov, kontaktno ćutanje, stub znanja. Onaj što ispisuje svaku drugu inspirativnu rečenicu u našoj priči. Ko je počeo? Ne znam! Šali se da smo se, kao kakve šopoholičarke usred sezone sniženja, uhvatili za istu inspiraciju i, eto čuda, blago pogledali.
Pompezan na rečima, snažan u smislu i sklon da se duri. A onda me uverava da to nije ništa. Ne uverava rečima, već pogledom. Kaže, baš tim pogledom, da je predugo čekao na mogućnost da podetinji pred nekim. Biti detinjast sam sa sobom nije uživanje.
Grabi me željama u nešto silovito što se nikad nije podalo rečima, ma nikad se nije podalo smislu. Najslađi vrtlog čulnosti. Zato me i grli čvrsto, da me ne izgubi u buri, objašnjava.
Moli me da mu ne verujem na reč, do obožavanja je posvećen skladu zvučanja i značenja da bi mogao biti iskren. A zapravo mi pompezno najavljuje da je najbolji u nežnosti ili strasti, ni sama više nisam sigurna. Ali, klimam glavom potpuno obuzeta otkrivanjem sazvežđa koje plete strast: međusobnu, nesagledivo jaku, i onu koju delimo prema životu.
U tom trenutku kad je vreme proticalo mimo nas, sve je počelo da postoji u drugačijem rasporedu. Kao posle bure u kojoj se suština prelila i napravila razmeštaj u formi. Nisam sletela na novu planetu. Nije ovo nadrealna priča. Samo mi je pružio mogućnost da ukorak upoznajemo svet na novi način.
U ukupnosti.

Kažu...

... da zdrav čovek ima milion želja a bolestan samo jednu. Ja nisam sigurna da li je ovo jedina želja koju imam ili jednostavno samo najjače pulsira iz mene. I dalje s jednakom (ako ne i većom) sigurnošću tvrdim da je život samo i jedino lep. Ali, želja u meni se promenila.
Čini mi se da više ne grabim ka onome što dolazi i što se nudi. Sada želim da život postane, makar na kratko, makar evo sada, jedan veliki slow motion, da osetim sve čestice u vazduhu, da uživam u svakom damaru, da spoznam sve sastavne delove sreće.
Ono što znam nekome će doći tek za 10 godina. Ono što drugi znaju možda nikada neću saznati. Ali ova stvarnost, baš ovakva, baš moja, baš zelena, još bolja bi bila kada bi vreme posustalo pred njenom lepotom onako kako ja posustajem da radim bilo šta osim da u njoj uživam.
 Dobijam koliko dajem. Lepota koju udahnem je lepota koju izdišem. Mir koji sanjam je mir koji živim. Sreća zbog koje se smejem lako se rastače u reči, dodire, poglede... u sam život. Ne razmišljam o dolazećem, ono što je već došlo, što se rascvetalo preda mnom, sada i ovde, dovoljno je lepo. Ma i više nego dovoljno. Preliva se. 
A ja više ne poskakujem željama, ne nadam se ostvarenju. Doživljavam svaki trenutak kao ostvarenje onoga što sam uradila ili poželela i... volim život!

YOU! :)

Eto...

... nekad se probudiš i shvatiš da:

1. imaš još dovoljno vremena za sve

2. bilo šta zeleno ti, uz osmeh, stoji fantastično

3. da je dan sunčan baš koliko treba

4. da su ti nove naočare sasvim po meri

5. i novi parfem zaista miriše na proleće

6. nova kovrdžava kosa ima smisla i plava je na novi način

7. "nevermind" je savršen izgovor za eventualne gluposti
8. živiš u svetu koji je pun mogućnosti
9. osećaš da dolaze bolja vremena
10. voliš sebe: zato što si tu gde jesi
11. voliš i druge: baš zato što su tu gde jesu
12. voliš život u danu u kome nisi ni jednom rekla "zašto?", "ali..." i "pa dobro"...
13. ne zamišljaš da si negde, lepo ti je tu gde jesi!

Dobar dan! :)

A šta...

... ima dobro u tome što sada imaš 30 godina? Šeretsko pitanje na koje, sasvim ozbiljno odgovaram da je fora u tome što sada kad hoćeš da ispadneš faca među klincima možeš da poentiraš godinama ("ma šta ti znaš, ja znam bolje, ipak imam 30 godina...") a da ti se niko zbog toga ne naruga. Vrhunski domet našeg intelekta, objašnjavam pokušavajući da budem i duhovita i razumna u isti mah.

Pomno gleda dok mu pričam. Ne čuje, ubeđena sam. Zašto? Zato što i sama imam jedan jedini fokus. Ćutanje bi nam bolje stajalo u mraku slatkom i lepljivom od želja. Zato se on prvi i nasmeje, glasno, da grohotom razbije tišinu. Zadovoljan jer shvata da imamo jednake misli usudio se da potrese tlo pod nogama jednoj tridesetogodišnjakinji.

Ona, prestaje da zna, odriče se svega što je tvrdila, svega iza čega je principijelno stajala i pita se kakav zalog bi mogla da da svetlosti da utihne. A onda on zažmuri i prepusti se novonastalom mraku. Lepom, internom, leteće stvarnom. Njihovom.

Oh-la-laaaa!

Fora je u...

... bezuslovnoj ljubavi i beskrajnom strpljenju. Tek onda imaš smiraj. Ostalo su samo pokušaji i unapred izgubljena borba. 
Ono što smatramo i sanjamo kao idealno, ne postoji. Ne zato što ne umemo da ga ostvarimo, već zato što ništa manje od apsoluta nema šansu da prodiše kao stvarno.
Zato živim danas, volim bezuslovno. Sutra mi je uvek opcija kao dan u kome ću odsanjati ideale.

Draga Olga,

Sticaj nekih čudnih okolnosti da ti već nekoliko dana u glavi pišem pismo i da mu ne dajem oblik u rečima.

Ili nije bio trenutak ili je bilo suvišno davati formu onome što "čitam" iz onog lepšeg sveta, koji ničim nije ograničen.

I sada više nema uvijanja, nema maštanja, nema poetike.

Sada ja moram da budem ja, moje misli moraju da budu direktne, oštre i tačne...
Istinite, to se ne dovodi u pitanje.

Podržavam te, šta god da uradiš, ali ipak...

Prizor koji mi se ukazuje... ti na toj klupi... nije mi dokaz nekoga ko veruje i nada.

Tvoj dolazak na tu klupu je dokazivanje, a ti za tim nemaš potrebe.

Kada dišeš, misliš, živiš i izdišeš ljubav, zašto bi nekome dokazivala da je tako?

Naročito nekome ko je svoju odluku stavio ispred svega, nekome ko ovu ljubav smatra posledicom svoje volje, baš kao što je i ovaj kraj posledica onoga što oseća da je najbolje.

A gde si tu ti? Zar ljubav nije sastavljena iz dve polovine, pa makar ona bila posledica dve polovine zelje, dve polovine dusa koje se traze ili dve odluke koje idu jedna drugoj u susret.

E, vidis, ti na toj klupi zaista pruzas sansu. Ali, znas kakvu?

Sansu da neko vidi šta si sve spremna da uradiš da bi ljubav pretvorila u događaj.

Da bi tvoja ljubav bila taj prizor: ti, na klupi i čekaš.

I predivno je to. Junački. Muški!

Džentlmenski.

Nećeš tada više imati načina da okriviš sebe da nešto nisi uradila. Da nisi pružila svaku šansu da nešto bude.

Ali, tamo gde neko ne prepoznaje tvoj udeo u ljubavi, neće prepoznati ni tvoj potez kao džentlmenski.

Sebi makar ne moraš da dokazuješ koliko ga voliš. Ti to osećaš, znaš celim telom. Ipak, vidiš najlakše je doneti odluku i pridržavati je se kao pijan plota. Ali, zar je moguce da odluka nadjača ljubav. Kolika je onda ljubav bila?

Sećaš se tvoje prve odluke? Da li je ona mogla da nadjača to što istinski osećaš?

Ako ova priča više nije vaša, ako si u njoj sama, zar je bitno da li sediš na klupi u Beogradu ili Sarajevu?

Kažu da ne postoji ljubav, samo dokazi ljubavi.

Ako sedneš na tu klupu, ako se on ne pojavi, potvrdićeš ovu glupu teoriju.

Imaćeš dokaz, nećeš imati vašu ljubav.

Pa čak i ako nema ljubavi, pa čak i ako te neće sačuvati od pada pada, ostaješ prepuštena sebi.

Zato ti želim da se voliš i čuvaš se za sve ono što bi tek trebalo da prepoznaš.