Budiš se...

... lako i radoznalo kao da si se juče rodila. Osluškuješ svet, piješ velike količine crvenog čaja pre doručka i onda samo nešto "kljucneš" na brzinu.

Izlaziš iz stana i pičiš peške do posla zato što je tobože lep dan. Ako sretneš nekoga ko te poznaje, ali, kako tvrdi, nikad te nije video toliko srećnu, kažeš kako je osmeh odraz lepog vremena. Sagovornik nekoliko puta gleda u pravcu kišnih oblaka koji se spremaju da sruče kišu na Beograd i u šali ti traži da mu pozajmiš ružičaste naočare.
Na poslu svaku aktivnost svodiš na dve decimale. Ne nerviraš se, ne potresa te nedvosmisleno loša energija koja dopire iz osobe u ćošku. Biraš da pričaš samo sa ljudima koji bi te zasmejali i/ili zagrlili, briga te za sva ogovaranja, ne primaš se na prazna obećanja, ali veruješ kolegi koji kaže da će na sred hodnika "okrenuti slona" kad bude odlazio iz firme.
Smeješ se, pakuješ se 2 sata pošto si stigla na posao i planiraš kako da šmugneš što ranije odatle. Opet bi hodala, opet bi uživala u pesmama koje umilno reprodukuje tvoj gadgetic, opet bi našla način da sama sebi probudiš preostali milion okorelih leptira koji se uskomešaju tek pošto optimizam pobedi i onaj poslednji sloj skepse kojim si se tako dugo štitila.
Otpešačiš do centra, sretneš se sa Honey, osmehneš joj se šire nego ikad i tom šiform odagnate loše misli, zanemarite kišu koja se ipak sručila na Beograd, pričaš u jednom dahu i nemaš strpljenja da čuješ njeno mišljenje. Uživaš što poštuje tvoje stanje i u tim trenucima zanemaruje tvoju bahatost.
Vraćaš se kući, opet peške. Mačka ti prvo egzaltirana trči u zagrljaj, ali brzo beži glavom bez obzira jer nije navikla na toliko gnjavljenja. Spremaš se i ležeš u krevet, čvrsto rešena da ćeš zaspati pre 11h. 
U prvom pokušaju da zaspiš, pišeš nekakav blesavi blog o jednom običnom danu koji se u formi ne razlikuje od drugih običnih dana. U drugom pokušaju da zaspiš shvataš kako je to nemoguće verovatno zbog toga što nisi skinula one poslednje atome šminke, vidljive samo paranoičnim čistunicama. Obiršeš lice i vratiš se u krevet.
Gle čuda, zaspiš. Sanjaš opet onaj san koji je odraz, kako ti rekoše, tropikalizma tvoje duše. Stojiš na plaži sa besprekorno belim peskom i besomučno praviš pravilne osmice kukovima dok pratiš neki pomalo spor ča-ča ritam. Imaš samo jednog čoveka u publici kome je, i da ih je tu milion, namenjen taj ples.
More je toplo, sunce je blagonaklono prema tvojoj koži, DJ ne prestaje da pušta pomalo usporen letnji ritam, i dok tabanima sabojaš pesak imaš utisak da tvoji kukovi ne umeju drugačije da se kreću, osim tako... zavodljivo. 
Oči su ti zatvorene. I dok igraš i dok sanjaš. Budiš se. Ne otvaraš oči još neko vreme. Ne zato što su ti kapci teški, već zato što i budna osećaš topao vetar koji si ponela sa plaže na kojoj si celu noć za njega igrala.
Novi je dan. Moraćeš ponovo da izmisliš razloge koji su uzrok tvoje sreće. Retki bi razumeli kada bi im objasnila da si srećna jer si zaljubljena. U ljubav.

Počnem...

... i stanem sa pisanjem. Milion puta. Ne otimaju mi se reči. Otimam se sama sebi ne želeći da se suočim sa akutnim stanjima. Ne znam šta mi je: počinjem da ne volim red, počinjem da se plašim, počinjem da preuveličavam i počinjem da živim imaginarno.

Spolja, sve je manje-više i dalje normalno. Drugi me i dalje istu vide. Srećom, nemaju čitač toplote i detektor za neizgovorene gluposti. Pomislim, dobro je, filteri socijalne inteligencije i dalje rade svoje. Pomislim, dobro je, kriterijum mi je i dalje takav da sam samoj sebi najveći cenzor. Pomislim, dobro je, napolju je vazduh dovoljno hladan i kontrira ovom neizdržu vrućine koji izbija iz zglobova, ponekih čakri i iz glave.
Mislim o tome kako ne volim hipstere. Ne volim ni ove koji ne vole hipstere. Ne volim negacije a sva sam u njima. Ako ih i zauzdam u rečima, misli se samo roje u tim "ne" kodovima. Briga me za sve, samo se redovno u povratku kući, bez obzira na muziku koja trešti iz slušalica, aktivno svađam sa Amanitijem koji mi nikako ne da da završim sa čitanjem knjige koju je napisao. Da, one knjige čiji naslov redovno prekrivam prstom jer me ga je sramota. Zvuči kao sentenca izvađena iz najgoreg, sa velikom ozbiljnošću napisanog, herc-romana.
Amaniti ima herca, ništa u tom romanu nije ljigavo. Vozi me, emocije su mi kao na rolerkosteru i ponekad moram da stanem sa čitanjem i opsujem ga. Pomislim, čoveče snimi film, budi nadrndani reditelj, ali ostavi na miru nas koji sa zakašnjenjem čitamo tvoj roman.
Bezuspešno se otimam. Zanemoćala sam od želje da padne sneg i jedne vrlo nedvosmislene koju ne smem da izreknem čak ni u mislima, koju čuvam od snova. U toj želji postoje dve jagode, koje su akteri jednog vrlo škakljivog pokušaja. Takav mi je bio san, o jagodama, dabome. Ne smem dalje da širim ovu temu.
Ludim li? Svakako!

Dingospo

Ne, gospodine, verujte mi, zaista niste pojeli dovoljno belog luka za večeru i doručak. Nije mi se potpuno zgadio život, nisam imala mučninu praćenu povraćanjem, nemam glavobolju, nisam agresivna, nisu mi se ukovrdžale baš sve dlačice u nosu i uspela sam da dođem sebi. 
Molim Vas da pojačate svoje obroke belog luka i zaštitite nas od kletvi, vampira, bacila i ostalih karakondžula koje vrebaju u svakodnevnom kontaktu sa ljudima.
 Hvala Vam unapred, želim Vam diiiivan, crne magije lišen, dan!

Umetnost kucanja...

... je jedan sasvim poseban new age pristup životu. Nije to filozofija, to je jednostavno program koji nas vodi u drugačije ophođenje prema sebi i navodno predstavlja kucanje na vrata mogućnosti. A ko kuca - otvoriće mu se. Valjda.
Potpuno su mi neverovatne te priče, na granici sa banalnim ili vulgarnim. "The Secret" u filmovanoj verziji prikazuje odraslog čoveka koji sedi u fotelji i simulira vožnju automobila jer više od svega želi da ima ferari. Gle čuda, posle nekoliko dana, on ga i dobija. Ta "vekovima dobro čuvana filozofija željenja" uči nas da je prvi i ključni korak do ostvarenja želje adekvatan način kucanja na vrata iza kojih je sve moguće. OK, možda je to i istina, ne želim da kritikujem tehniku kao takvu. Samo me nervira ona druga strana, koju ljudi, oduševljeni mogućnostima ostvarenja kojekakvih htenja valjda ne vide. 
Smeta mi ono što se perfidno provlači kroz ceo film, a negde degradira čoveka kao jedinku. Istog onog čoveka koji danas vrlo lako prevaljuje hiljade kilometara ili koristi tablet kao što je nekada koristio upaljač. Provučeno je da ne znamo da želimo. Zapravo, da ne znamo da formulišemo želju. Nudi nam se program i način da kroz adekvatno željenje dođemo do ostvarenja. Instant. Poništava se sistem učenja putem pogreške. Za to se nema vremena. Za to se izgleda nema živaca. Samo, izvoli, prihvati formulu i uživaj u blagodeti onoga što ti pravilno kucanje na vrata ostvarenja donosi.
Šta se događa sa ljudima koji su savladali tehniku i dobili su sve što su poželeti mogli. Da li su prestali da žele?  Da li su odustali od kucanja na vrata onog ralema gde je sve moguće i ostvarivo? Ili jednostavno postaju nezajažljivi i nastavljaju da uzimaju, uzimaju i uzimaju?

Nisam se mnogo bavila praksom ove umetnosti kucanja na vrata stopostotnog ostvarenja. Nekako, teorija mi je bila u najmanju ruku prozaična. Želim da živim drugačije i da dobijem samo ono što mi pripada. Radim na sebi da bih znala šta tačno želim i koliko mi je potrebno. Ne želim da ima sve, već isključivo ono što će me približiti idealnom ja. Plašim se uludo potrošenih želja i ostvarenja koja mi ne pripadaju. Zato i ne kucam na ta vrata.
Mada, večiti optimista ume i da zvoni kad kucanje ne radi. 

Glavolomka

Dok sam se pitala da li je veća greška držati se principa ili pogaziti ih, shvatila sam da stanje u kome sam se našla nema mnogo veze sa mojom odlukom. Ono je bilo posledica tuđe loše namere. Pobeđuje izgleda onaj koji ima prioritete, a ne onaj ko ima principe.

Mora biti...

... da nam je rođenjem udahnut beskraj. I mogućnost da budemo sve što želimo i sve što zamislimo. I OK, ono malo gena koje će nam te neizbrojive mogućnosti svesti na neku "razumnu" meru. Velika šteta.
Žao mi je svih onih želja koje ostanu neispunjene jer nas spreče kojekakve "realne" procene da je nešto nezivodljivo, nemoguće, predaleko... Zamislila sam danas da ću ubuduće dozvoljavati sebi jedan dan u nedelji u kome ću tendenciozno uklanjati misli koje mi govore "nemoguće", "neostvarivo", "nedopustivo". 
Tako je: pored dana u kome su čokolada i sve te kalorične delicije must have na mom jelovniku, postojaće i dan u kome će must have biti beskraj. Valenca nebrojenih mogućnosti, spektar misli koje me horski ohrabruju da ništa nije nezivodljivo i čelično zrnce hrabrosti da zamišljenom da dodir sa stvarnošću.
Volela bih da se jednog dana, posle niza onih u kojima sam se upinjala da zamišljeno ostvarim, probudim srećna, voljna i puna elana. Da ne gledam na kalendar i sat, da ne izmišljam četvrtke, subote i ponedeljke za vežbanje beskraja, nego da jednostavno, samo od sebe, hrabro i optimistično zakoračim u beskraj jer je moj, a ne zato što mi je eto baš toga dana po rasporedu.
Stvari su krenule nabolje kada sam sebi dozvoljavala da do tančina ispredem određene želje. Onda su postale još bolje kada sam ih saopštavala, nežno ili odlučno, šapatom ili vrišteći, ljudima koji su trebali da ih čuju. Sada ću ih puštati u to nesagledivo more srećnih okolnosti i mogućnosti da bi ih ostvarila. Vraćam se beskraju. Moje reči zvučaće drugačije kada shvatim da sam ponovo rođena.

Danas joj je imendan

Kad su mi odrednice o tome koliko sam stara bili prijatelji, tvrdila sam da Jelenu znam oduvek. Ipak, sećam se trenutka kada je to "oduvek" počelo. Ja sam imala 4, a ona nešto više od 2 godine i videla sam je kako stoji na uglu zgrade dok neki radnici unose nameštaj u Jelenin novi stan. Sećam se dana kada se doselila u zgradu. Sećam se i da je imala šarenu torbicu, okačenu poštarski i da je u njoj čuvala sve nezarezane bojice. To je bilo blago. One zarezane, ne naročito vredne, bile su u drugoj torbici koja je i mogla da se zagubi u selidbi.

Mariju, onda, znam i duže od oduvek. Jer se ne sećam dana kada smo se upoznale. Kao da je došla uz susednu zgradu, je bila deo prozora na 4. spratu koji je gledao u prozor moje sobe. Kao da je došla uz sva leta, sve zime i svaki školski dan. Bila je godinu mlađa, ali 100 godina smelija od mene. Vukla me je da krademo šargarepe, "beremo" kukuruz šećerac, prodajemo dženarike, gledamo "Eni" tri puta za redom i budem srećna u svom detinjstvu. Škola nas nije puno promenila. Uvek smo imale naših par jutarnjih minuta kada otvaramo prozore i simuliramo na daljinu onu pomalo morbidnu dečju pesmicu "u tamnoj noći doboš se čuje, to Amazonka čoveka truje". Svaki letnji dan i svaka nova avantura počinjali su našim malim ritualom.

Čak i kada smo odrasle i stekle neke nove prijatelje, čak i kad su nas škole, obaveze, neprežaljene ljubavi i ko zna koje sve ne okolnosti odvojile, uvek smo u toku nedelje imale svoj mali kutak. Doduše, on je iz godine u godinu postajao sve kraći i prekinuo se one godine kada je njen brat uhapšen. Jednostavno, porodica se povukla u ćutanje i ja sam, bez nekog naročitog argumenta, poštovala njihov izbor. Ubrzo su se i odselili, ali zadržale smo kontakt.

Posle teškog perioda, nastupio je bolji. Vraćala se ponekad u stari kraj i pričale smo, na ulici. Nikada dovoljno vremena da svrati i nikada dovoljno vremena da se ispričamo. U letu smo jedna drugoj pričale o bitnim planovima i bitnim ostvarenjima. Smejale se. Podsetila me je na naš detinji san da imamo zajednički hotel. "A, ne", rekla sam, "ja svoj hotel ne bih ni sa kim delila. Ako želiš, možemo da imamo hotele jedan pored drugog". Onda mi je i najavila jedno veliko plavetno iznenađenje i nemalo zatim ostvarenje: počeli su da se bave turizmom.

Prošle godine u naletu velike ljubavi pozvala sam je zbog nekog aranžmana za put u Pariz. Bila je u poslu i zamolila da se čujemo za par dana. Spremala se da sa dečkom na motoru ode do Žabljaka. Nije se vratila. Nismo se se tako dogovorile. Nestala je na mestu koje zovu "dolina jorgovana" i sa onim koga je najviše volela otplovila da čuva neko istinsko veliko plavetnilo. Vozač kamiona, kriv za nesreću, imao je toliko alkohola u krvi da su ga nekoliko puta podvrgavali detoksikaciji. Njegova nesreća ne može se meriti sa sabranim bolom svih nas kojima nedostaje. Danas joj je imendan.

Ohrabruje me...

... da mu pišem onda kada me najviše nervira. Ali, ja to ne mogu. Pišem mu onda kad ga volim, kad mi nedostaje, kada mi oduzima dah... I ne radi se tu o predumišljaju već o onoj podsvesnoj želji da onome koga volim dam najbolji deo sebe. Reči, dela ili pogledi deo su različitih trenutaka koje delimo gde god da smo.
Jednom me je izazivački pitao da li sam tako blesava zato što sam zaljubljena. Nisam, rekoh, zaljubiću se sutra. Danas samo volim.
Tako je nastala pesma...

Nije ovo...

... nikakva uskršnja čestitka. Danas zahvaljujem Bogu što sa telefona mogu da istresem dušu na ovom prostoru kao da je ćilim. Godinama neotrešen. Nije ovo bio dan u kome smo se radovali. Ovo je bio dan u kome smo zauvek ispratili nekoga jako bliskog. Nekoga ko mi je uzor - gledajući ga verovatno sam postala ono što jesam. Nekoga ko mi je bio blizak - bez previše reči verovatno je dobro razumeo šta postajem. Nekoga ko mi je bio oslonac - da me podseti da se nikada ne osetim kao tikva bez korena. U petak smo ga izgubili. Danas ispratili.
Kažu, jedna od poslednjih stvari koje su ga interesovale bilo je to da li su procvetale trešnje u dvorištu. Nisu, u pupoljcima su. One vazda kasne za ostalim normalnim trešnjama, rekla bih mu, eto, da se nasmejemo na naš način. Nisam. Ćutala sam i plakala dok je, probijajući se kroz magnovenje misli, odnekud dopiralo pojanje sveštenika. Baš u tom činu, dok smo se redom opraštali od njega, pogled je bio zakovan za te trešnje. Jedine koje su preživele njegovu inspiraciju da "podmladi", "obnovi" i "preuredi" voćnjak.
Za šest nedelja život će učiniti svoje: i emocije i suze i pogledi i sreća i tuga imaće centar verovatno različit u odnosu na ovaj večerašnji. Za šest nedelja i priroda će učiniti svoje: mi, naši, koji smo danas podelili jedno ogromno parče tuge, sve grabeći veće delove da druge poštedimo, nećemo kupovati trešnje. Čekaćemo uporno da se isprse ove dve naše. Sutra, kada sve prođe, na trenutak ćemo sesti ispod ta dva drveta. Da ne zaboravimo ko smo.

Otkako...

... sam onomad uključila računar, nisam ga više isključivala. Dok je cooler brundao dogodio se pravi mali život. "Leptir bi umro pod takvim teretom", pomislim i mrzim što svoje misli kuckam među navodnicima. Nije to način da im dam na značaju, više je samo onaj puki pokušaj da ispoštujem sva pravopisna pravila. U trenutku mi je pala na pamet ideja da neke krilatice belosvetske prepravim. Ne bih se više držala načela življenja kao da mi je svaki dan poslednji. Lepše zvuči da se pridržavam načela da "svaki dan živim kao da sam leptir". Poetičnije je, manje dramatično, a opet, sa istim smislom. Za to bi trebalo da postoji jedna reč. Kao što "mamihlapinatapai" opisuje ono dvoje, koji se gledaju, i koji bi definitivno nešto hteli, ali ni on ni ona nemaju dovoljno hrabrosti da nešto preduzmu. Kratka priča u jednoj reči. Kratak život u jednom danu. Prah na leptirovim krilima dovoljan da se preživi tek jedan život. Bez inkarnacije. Bez reprize. Sa mnogo ljubavi i svesti da je, ipak, eto, sve pomalo prolazno.

Neki dani...

... su jednostavno srećni. Uploviš u njih takve i ne otimaš se. Želiš da proživiš taj dan, tu sreću, sunce. Dan u kome je sve potaman danas se reflektuje u srećnim licima koje vidiš, onom osećaju da je sve na svom mestu, nekim situacijama koje ti razvlače usta u još širi osmeh, zagrljajima, pozivima i energijom koja u tebi samom narasta kao kvasac. Od današnjeg testa prave se neki mnogo ludi kolači. Život mi se pretvorio u slast. I šta ćeš više?

SECRET