Sada...

... me umiruju nemiri i otvaraju samo put ka njemu. A on? Osvojeni izazov, kontaktno ćutanje, stub znanja. Onaj što ispisuje svaku drugu inspirativnu rečenicu u našoj priči. Ko je počeo? Ne znam! Šali se da smo se, kao kakve šopoholičarke usred sezone sniženja, uhvatili za istu inspiraciju i, eto čuda, blago pogledali.
Pompezan na rečima, snažan u smislu i sklon da se duri. A onda me uverava da to nije ništa. Ne uverava rečima, već pogledom. Kaže, baš tim pogledom, da je predugo čekao na mogućnost da podetinji pred nekim. Biti detinjast sam sa sobom nije uživanje.
Grabi me željama u nešto silovito što se nikad nije podalo rečima, ma nikad se nije podalo smislu. Najslađi vrtlog čulnosti. Zato me i grli čvrsto, da me ne izgubi u buri, objašnjava.
Moli me da mu ne verujem na reč, do obožavanja je posvećen skladu zvučanja i značenja da bi mogao biti iskren. A zapravo mi pompezno najavljuje da je najbolji u nežnosti ili strasti, ni sama više nisam sigurna. Ali, klimam glavom potpuno obuzeta otkrivanjem sazvežđa koje plete strast: međusobnu, nesagledivo jaku, i onu koju delimo prema životu.
U tom trenutku kad je vreme proticalo mimo nas, sve je počelo da postoji u drugačijem rasporedu. Kao posle bure u kojoj se suština prelila i napravila razmeštaj u formi. Nisam sletela na novu planetu. Nije ovo nadrealna priča. Samo mi je pružio mogućnost da ukorak upoznajemo svet na novi način.
U ukupnosti.

Kažu...

... da zdrav čovek ima milion želja a bolestan samo jednu. Ja nisam sigurna da li je ovo jedina želja koju imam ili jednostavno samo najjače pulsira iz mene. I dalje s jednakom (ako ne i većom) sigurnošću tvrdim da je život samo i jedino lep. Ali, želja u meni se promenila.
Čini mi se da više ne grabim ka onome što dolazi i što se nudi. Sada želim da život postane, makar na kratko, makar evo sada, jedan veliki slow motion, da osetim sve čestice u vazduhu, da uživam u svakom damaru, da spoznam sve sastavne delove sreće.
Ono što znam nekome će doći tek za 10 godina. Ono što drugi znaju možda nikada neću saznati. Ali ova stvarnost, baš ovakva, baš moja, baš zelena, još bolja bi bila kada bi vreme posustalo pred njenom lepotom onako kako ja posustajem da radim bilo šta osim da u njoj uživam.
 Dobijam koliko dajem. Lepota koju udahnem je lepota koju izdišem. Mir koji sanjam je mir koji živim. Sreća zbog koje se smejem lako se rastače u reči, dodire, poglede... u sam život. Ne razmišljam o dolazećem, ono što je već došlo, što se rascvetalo preda mnom, sada i ovde, dovoljno je lepo. Ma i više nego dovoljno. Preliva se. 
A ja više ne poskakujem željama, ne nadam se ostvarenju. Doživljavam svaki trenutak kao ostvarenje onoga što sam uradila ili poželela i... volim život!