... da zdrav čovek ima milion želja a bolestan samo jednu. Ja nisam sigurna da li je ovo jedina želja koju imam ili jednostavno samo najjače pulsira iz mene. I dalje s jednakom (ako ne i većom) sigurnošću tvrdim da je život samo i jedino lep. Ali, želja u meni se promenila.
Čini mi se da više ne grabim ka onome što dolazi i što se nudi. Sada želim da život postane, makar na kratko, makar evo sada, jedan veliki slow motion, da osetim sve čestice u vazduhu, da uživam u svakom damaru, da spoznam sve sastavne delove sreće.
Ono što znam nekome će doći tek za 10 godina. Ono što drugi znaju možda nikada neću saznati. Ali ova stvarnost, baš ovakva, baš moja, baš zelena, još bolja bi bila kada bi vreme posustalo pred njenom lepotom onako kako ja posustajem da radim bilo šta osim da u njoj uživam.
Dobijam koliko dajem. Lepota koju udahnem je lepota koju izdišem. Mir koji sanjam je mir koji živim. Sreća zbog koje se smejem lako se rastače u reči, dodire, poglede... u sam život. Ne razmišljam o dolazećem, ono što je već došlo, što se rascvetalo preda mnom, sada i ovde, dovoljno je lepo. Ma i više nego dovoljno. Preliva se.
A ja više ne poskakujem željama, ne nadam se ostvarenju. Doživljavam svaki trenutak kao ostvarenje onoga što sam uradila ili poželela i... volim život!
No comments:
Post a Comment