Stajala sam na stanici...

... posmatrala je i nadala se da nam se pogledi neće sresti. Nosila je repić na vrh glave, vezan do bola jako. Imala je sintetičku majicu sa leopard printom uvučenu u drečavo narandžast šorts. Na nogama braon plastične papuče. Njen osmeh je bez zuba, a pogled izgubljen u daljinama samo njoj vidljivim.
Generacija smo, ona je tek nekoliko nedelja starija od mene, živimo u istoj zgradi, išle smo u isti razred, ponekad smo se zajedno vraćale kući i smejale, sve su to slike se smenjuju dok je gledam kako naginje flašu Coca-Cole. Poslednjim snagama perifernog vida koji je ipak poslao pravu informaciju mozgu, uspela je da me primeti i odmah prišla. Nasmejala se i čini se obradovala jer je pokušala da me poljubi u obraz. Ni sama ne znam zašto, tek dopustila sam joj. Poljubila me je i odmakla se, a zatim se osmehnula i izbalavila majicu.
Rekla je, preduhitrivši moje neizgovoreno pitanje, da ide kod dečka. Bilo mi je drago da to čujem, bez obzira na to što sam je pre neki dan videla da se iz dnevne bolnice vraća u zagrljaju nekog daleko starijeg čoveka. Ulazimo u autobus, a ona, kao da se najednom dozvala svesti, priča o tome da se dečko zove Nebojša i dodaje da je bio uz nju svaki put kada joj je bilo teško. Ja ne komentarišem ništa, samo joj se osmehnem i brišem znoj sa lica. Sela je do prozora i nastavila da priča o nekom dečku u koga je bila zaljubljena u osnovnoj. Ne slušam je, posmatram svaki detalj: prljave nokte na nogama, neobrijane noge, popucale kapilare, desnu ruku na kojoj su kažiprst i srednji prst žuti od duvana, noge koje se tresu zbog nekontrolisanog rada nerava, pegice na licu, nedostatak bistrine u pogledu, povijeno držanje tela kao posledicu nemoći da izbegne haos u glavi.
Priča u nasumičnim i nevezanim asocijacijama - imam zelene oči kao i njena mama, ali ona ne voli da se svađa, Nindža i ona bi stvarno bili super par, ne želi da igra na mojoj svadbi, već da bude kuma mom detetu. Uglavnom ćutim i govorim joj da uspori malo: prvo svadba pa beba. Pravim digresiju i pitam je za bratance, ali ona nastavlja o svojim temama i pokušava da baci plastičnu flašu na pod autobusa. Uzimam joj flašu i kažem da ću je baciti kada izađemo, ona se najednom zahvaljuje na tome i kaže kako mora da spava. Odahnem u trenutku, ali se brzo i budi. Nastavlja da priča a ja, sada već pretužna, mahinalno u glavi otpočinjem molitvu za njen razum ili makar za razumevanje jer primećujem da je centralna tačka radoznalosti u autobusu.

Imam jednog dobrog druga...

... suvišno je reći da ga volim. Zapravo, divim se njegovoj veličanstvenoj skribomaniji. Ja bih tako pričala u nedogled, nabacivala ideje i ne bih preduzimala nikada. Srećna sam zbog ideja kao takvih. On je drugačiji jer ideje pretvara u dela. Stručnjak je za japanski horor film i još milion sjajnih stvari. 
- Jao Bokvice, kaže on meni, ti si romantična. Svaka ti je priča, veli, romansirana.
Izjavio je to posle opsežne eksplikacije biografije jedne moje bliske rođake. Ima tu promašene ljubavi, nedostatka samopouzdanja, gomile odricanja, neispunjenih snova, zgaženih nadanja, mnogo pesama koje je javno pročitala tek kada je napunila 60 godina i još nebrojeno boli.
Ipak, ćutim i cvetam zbog komplimenta koji mi je uputio. Volim što me neko vidi kao romantičnu. A onda se setim da je malopre snimao trailer za film "Legenda o cunamiju". To je priča o romskom bokseru, glavni junaci su naturščici. Glavna ženska uloga pripada performerki oko šipke, jednoj neobično privlačnoj devojci koja dobro zna šta hoće.

Nisam je nikada upoznala. Zaintrigirala me je priča o njoj u trenutku kada sam saznala da smo rođene istog datuma. Doduše, ja sam nešto starija. Videla sam je samo na ekranu i znam priču o njoj. Ne onu koja je prati, već istinsku priču o tome kako živi i o snovima koje se usudila da ispriča.
Ona je znate, jedna od onih devojaka koje su uvek sređene. Za nju je svaki trenutak nova šansa za uspeh. Nije još sasvim uspela, ali trudi se, znam. Svaki sekund njenog života strogo je kontrolisan savršenom šminkom, urednom kosom i oblakom parfema. Ona je gospodarica forme. Ne znam šta čita, niti da li govori neki strani jezik. Ne znam mnogo o sadržini koju je oivičila nadogradnjom u kosi i silikonima na pravim mestima.
Ono što znam jeste da vozi dobar auto. Džip. Zaradila ga je baveći se igranjem oko šipke. Ne znam tačno da li je striptizeta, možda izlazi na skromnu pozornicu potpuno gola. To bi bio fin detalj i da je poznajem lično, sigurno bih je pitala nešto o tome. 
Ipak, njen ogroman auto zapravo je mnogo veći od njene sobe, koja je jedan posve skroman prostor. Svega tri kvadratna metra u suterenu. Pretpostavljam da nije birala da bude tako. Pretpostavljam da je to nekakav kompromis, pregrađen prostor u kome ima malo privatnosti. Tu ima prostora za krevet na kome spava i terarijum u kom se baškari njen albino piton. U tom prostoru nema više mesta čak ni za misli i snove. Tako ga vidim.
Međutim, ne znam koliko joj se misli roji, ali znam za taj jedan san koji polako, mic po mic, korak po korak, kadar po kadar, ostvaruje. Snimila je spot za pesmu "Mota se mota". Sama ga je režirala. Glumila je i u spotu "Vlast" grupe Feud. Ona radi na ostvarenju onoga što je poželela. Ne bi me čudilo da je uskoro vidimo na TV-u, u programu koji odražava sve samo ne stvarnost.
I eto, dragi moj, sada je jasno da ne umem ja baš svaku priču da romansiram. Neke se ne daju čak ni mojim rečima. A znaš da svaku ispisujem mastilom na raznobojne tufne. Ovoga puta njena priča je pobedila armiju mojih tufni.