D*I*S*C*O!

Misli...

... pod uticajem odredjenih planeta, mozda cak i pod uticajem mog podsvesnog htenja, stvarno imaju i prazan hod. Nije mene toga strah ni najmanje. To su trenuci zapravo u kojima uspevam da iznenadim samu sebe. Iako sam odavno prihvatila da sam neko ko jednostavno pamti najsitnije i nikome zanimljive detalje, ipak uspem da zadivim samu sebe kada uspem Dejanu da objasnim podatke vezane za npr. "I am Sam" ili se setim da se Marina, pre nego što je otišla u Ameriku, strašno nervirala jer joj graške znoja leti nisu izlazile "na nausnicama kao svom ostalom normalnom svetu, nego na vrhu nosa".
Kome služe ti detalji? Pamtim li ih samo da bih zadivila sebe i podsvesno si ulepšala dan u kome želim da se odvojim od sveta? I saga se onda, naravno, nastavlja: odlazim na net da vidim da li sam bila u pravu kad sam tvrdila da Šon Pen igra nekog retardiranog tipa i otvaram Facebook da bih pitala Marinu da li i dalje ima problema sa kapljicama znoja na vrh nosa. Suludo!
Šta ću ja da radim sa tim odgovorima koje dobijem. Na informacije koje znam dodajem još više informacija koje mi sasvim je sigurno nikada neće trebati. Jer, ako već nisam bila u pravu za film, Dejan će svakako na 500 sajtova moći da nađe da li vredi da odvoji dva sata u svom prezauzetom danu. Da li će neko imati koristi od informacije "da, da, Marina je već više od dve godine u Čikagu i, zamislite, više se ne znoji po nosu leti"? Šta li će o meni pomisliti ljudi koji ukače tek fragment tog dana u kome sam zapravo strašno autistična? Uz pokoje krajnje nerazumljivo isijavanje ka spolja, tada sam okrenuta sebi. I čemu onda potreba da tako nemušto, krajnje nerazumljivo i iznebuha tražim od drugih ljudi odgovore na bezazlena, ali i krajnje besmislena pitanja?
Devil may care!

Znaš...

... ponekad izgubim sebe. Onako ženski, obraćajući pažnju na detalje, shvatam da ni jedna sitnica u tom trenu, u mom životu, nije potpuno moja. Uffff, kako sam tada besna! Kako bih tada sa uživanjem napravila popis svih tih trivijalnosti koje su mi se uvukle u svakodnevicu i onda oplela po njima onako sočno, kočijaški. Ok, pogledaćeš me onim „ti-nisi-takva“ pogledom, al’ ja uzvraćam „nemoj-to-da-tvrdiš-za-sve-pare“ pozom.

Jednostavno, svađa mi se! Kako i ne bi? Šta drugo ostaje onome ko u jednom trenutku shvati da je, malo po malo, na sitno, izgubio nekako sebe? Je l’ beše Gete tvrdio da se velikim ljudima ne događaju sitne gluposti? I tako mi je drago što imam dovoljno snage da ti prećutim sva ova pitanja. Samo, znaš, pitam se imam li snage da samoj sebi ne dam odgovore na njih.


Volim ponekad da uživam u praznoglavim serijama, šarenim časopisima ili da slušam muziku koja sa sigurnošću nema mesta u tvojim playlistama. Zašto nekad, eto baš nekad ne bih napravila obrok po sopstvenoj meri. Zbog dijete? Ok, tu si u pravu! Onda, razoružana moram da bauljam po danima tragajući za odgovorom na ključno pitanje, a zapravo unapred znam da mi se odgovor neće dopasti.


Ipak, drznem se da ga postavim kumama, Vikici i još ponekom bliskom prijatelju. Koliko od onoga što kod sebe volimo ili u čemu jednostavno uživamo gubimo u ljubavi? Ima li ičeg svesnog u tome ili emocije ipak znaju da nadjačaju volju?


I, o dragi bože, jesam li ja to upravo priznala da te volim?

Ta priča...

... nastaje lako, razvija je život, njihovi osećaji i okolnosti. Nigde zapravo ne počinje i nigde se ne završava. Nekako nalazi način da se uklopi, da bude neotrgnuti deo celine, a opet sasvim svoj i poseban. Jednostavno se rađa tako što ono što im se dogodi ili ono što sanjaju pretvaraju u rečenice i lepe ih ritmično, jednu za drugom.
Uvek tu ima ko šta da kaže i nešto je u svakom danu (ili je to možda i u svakom trenu) dovoljno važno da postane deo toka. U ćutanju, okrenuti mislima na tek nekoliko sekundi oni pišu svoju priču. Iskrenu i nalik njima. Nepretencioznu, ponekad bolnu a nekada toliko laku da se uplaše da će zbog lakoće i penušavosti smisla njihove reči odleteti u etar i rasparati to što pletu.
Ali, zapravo ne shvataju da su oni, okrenuti jedno drugom, kao stogodišnji platani dobro utemeljeni, upravo ti koji ne daju da im se veza koju ostvaruju mislima otme. Ne zna se ko je prvi počeo, ali oboje znaju da posle njene rečenice ide njegova, pa opet njena i njegova zatim... I ne radi se tu o pitanjima koja su neizrečena ili o odgovorima za koje nemaju hrabrosti. Naprotiv. Misli se jednostavno nadovezuju onako kao što to može zvučanje sa značenjem u lirskom.
I tako dalje...