Znaš...

... ponekad izgubim sebe. Onako ženski, obraćajući pažnju na detalje, shvatam da ni jedna sitnica u tom trenu, u mom životu, nije potpuno moja. Uffff, kako sam tada besna! Kako bih tada sa uživanjem napravila popis svih tih trivijalnosti koje su mi se uvukle u svakodnevicu i onda oplela po njima onako sočno, kočijaški. Ok, pogledaćeš me onim „ti-nisi-takva“ pogledom, al’ ja uzvraćam „nemoj-to-da-tvrdiš-za-sve-pare“ pozom.

Jednostavno, svađa mi se! Kako i ne bi? Šta drugo ostaje onome ko u jednom trenutku shvati da je, malo po malo, na sitno, izgubio nekako sebe? Je l’ beše Gete tvrdio da se velikim ljudima ne događaju sitne gluposti? I tako mi je drago što imam dovoljno snage da ti prećutim sva ova pitanja. Samo, znaš, pitam se imam li snage da samoj sebi ne dam odgovore na njih.


Volim ponekad da uživam u praznoglavim serijama, šarenim časopisima ili da slušam muziku koja sa sigurnošću nema mesta u tvojim playlistama. Zašto nekad, eto baš nekad ne bih napravila obrok po sopstvenoj meri. Zbog dijete? Ok, tu si u pravu! Onda, razoružana moram da bauljam po danima tragajući za odgovorom na ključno pitanje, a zapravo unapred znam da mi se odgovor neće dopasti.


Ipak, drznem se da ga postavim kumama, Vikici i još ponekom bliskom prijatelju. Koliko od onoga što kod sebe volimo ili u čemu jednostavno uživamo gubimo u ljubavi? Ima li ičeg svesnog u tome ili emocije ipak znaju da nadjačaju volju?


I, o dragi bože, jesam li ja to upravo priznala da te volim?