Sada...

... me umiruju nemiri i otvaraju samo put ka njemu. A on? Osvojeni izazov, kontaktno ćutanje, stub znanja. Onaj što ispisuje svaku drugu inspirativnu rečenicu u našoj priči. Ko je počeo? Ne znam! Šali se da smo se, kao kakve šopoholičarke usred sezone sniženja, uhvatili za istu inspiraciju i, eto čuda, blago pogledali.
Pompezan na rečima, snažan u smislu i sklon da se duri. A onda me uverava da to nije ništa. Ne uverava rečima, već pogledom. Kaže, baš tim pogledom, da je predugo čekao na mogućnost da podetinji pred nekim. Biti detinjast sam sa sobom nije uživanje.
Grabi me željama u nešto silovito što se nikad nije podalo rečima, ma nikad se nije podalo smislu. Najslađi vrtlog čulnosti. Zato me i grli čvrsto, da me ne izgubi u buri, objašnjava.
Moli me da mu ne verujem na reč, do obožavanja je posvećen skladu zvučanja i značenja da bi mogao biti iskren. A zapravo mi pompezno najavljuje da je najbolji u nežnosti ili strasti, ni sama više nisam sigurna. Ali, klimam glavom potpuno obuzeta otkrivanjem sazvežđa koje plete strast: međusobnu, nesagledivo jaku, i onu koju delimo prema životu.
U tom trenutku kad je vreme proticalo mimo nas, sve je počelo da postoji u drugačijem rasporedu. Kao posle bure u kojoj se suština prelila i napravila razmeštaj u formi. Nisam sletela na novu planetu. Nije ovo nadrealna priča. Samo mi je pružio mogućnost da ukorak upoznajemo svet na novi način.
U ukupnosti.