Pričamo...

... o nebitnim temama. Obožavam poneku rečenicu koju mi uputi i slažem se bespogovorno. Možda to i nisu naročite mudrosti, već smisao koji gađa moj senzibilitet. O bitnim temama, međutim, pričamo drugačije. Koristimo isključivo reči koje ne postoje. Ali čak i iz njih izbija smisao koji ne izgovaramo. Međurednim smislom poštuju se situacije koje su postojale i pre nego što smo se prepoznali.
Čudna je ta komunikacija. Kratka, štura, odvučena od značenja koje bi trebalo da postoji u našem odnosu. Umesto toga, gradimo ne-odnos, gajimo distancu koja nam je jedini zajednički imenitelj.
Ne možemo jedno od drugoga, neprirodno je i nepotrebno. Možemo jedno sa drugim, čak i kada kroz ono što ne postoji dajemo smisao i definiciju onome što smo zajedno stvorili. 

I Followed Fires...

... yeah I did!

Junakinja...

... njene priče dugo je bila bezlična, nedovoljno inspirativna lutka koja zapravo ometa kreativni proces. Međutim, sve se promenilo one večeri kada je lutka shvatila da definitivno ludi. Mora da je degeneracija njene "normalnosti" u zamahu jer je shvatila da svaki put kada je opere njena kosa ima drugu boju. Ne nijansu. Boju.
Taj podatak isprva ju je obradovao, ali nemalo zatim i uzbudio. Neprijatno uzbudio. Shvatila je da je to stvar koju nije smela da primeti ukoliko želi da sačuva zdrav razum. Ali, sada, kada ga je primetila, ništa joj nije bilo bitno.
Ili joj je možda zapalo za oko i ono "kada" kao odrednica koja zauzdava vreme u jedan nepodnošljivo opipljivi komad. Počelo je da je nervira vreme. Volela bi da ga ograniči, iščupa iz sećanja i zaboravi. Ne bole je događaji, ne bole je reči, ne peku je suze, iritira je i ubija vreme. Postojanje i protok. Zaraza od koje svi stare. Jedino je vreme otporno na vreme.
Ostala je u cudu, bezlicna i luda.