Misli...

... pod uticajem odredjenih planeta, mozda cak i pod uticajem mog podsvesnog htenja, stvarno imaju i prazan hod. Nije mene toga strah ni najmanje. To su trenuci zapravo u kojima uspevam da iznenadim samu sebe. Iako sam odavno prihvatila da sam neko ko jednostavno pamti najsitnije i nikome zanimljive detalje, ipak uspem da zadivim samu sebe kada uspem Dejanu da objasnim podatke vezane za npr. "I am Sam" ili se setim da se Marina, pre nego što je otišla u Ameriku, strašno nervirala jer joj graške znoja leti nisu izlazile "na nausnicama kao svom ostalom normalnom svetu, nego na vrhu nosa".
Kome služe ti detalji? Pamtim li ih samo da bih zadivila sebe i podsvesno si ulepšala dan u kome želim da se odvojim od sveta? I saga se onda, naravno, nastavlja: odlazim na net da vidim da li sam bila u pravu kad sam tvrdila da Šon Pen igra nekog retardiranog tipa i otvaram Facebook da bih pitala Marinu da li i dalje ima problema sa kapljicama znoja na vrh nosa. Suludo!
Šta ću ja da radim sa tim odgovorima koje dobijem. Na informacije koje znam dodajem još više informacija koje mi sasvim je sigurno nikada neće trebati. Jer, ako već nisam bila u pravu za film, Dejan će svakako na 500 sajtova moći da nađe da li vredi da odvoji dva sata u svom prezauzetom danu. Da li će neko imati koristi od informacije "da, da, Marina je već više od dve godine u Čikagu i, zamislite, više se ne znoji po nosu leti"? Šta li će o meni pomisliti ljudi koji ukače tek fragment tog dana u kome sam zapravo strašno autistična? Uz pokoje krajnje nerazumljivo isijavanje ka spolja, tada sam okrenuta sebi. I čemu onda potreba da tako nemušto, krajnje nerazumljivo i iznebuha tražim od drugih ljudi odgovore na bezazlena, ali i krajnje besmislena pitanja?
Devil may care!