Nije ovo...

... nikakva uskršnja čestitka. Danas zahvaljujem Bogu što sa telefona mogu da istresem dušu na ovom prostoru kao da je ćilim. Godinama neotrešen. Nije ovo bio dan u kome smo se radovali. Ovo je bio dan u kome smo zauvek ispratili nekoga jako bliskog. Nekoga ko mi je uzor - gledajući ga verovatno sam postala ono što jesam. Nekoga ko mi je bio blizak - bez previše reči verovatno je dobro razumeo šta postajem. Nekoga ko mi je bio oslonac - da me podseti da se nikada ne osetim kao tikva bez korena. U petak smo ga izgubili. Danas ispratili.
Kažu, jedna od poslednjih stvari koje su ga interesovale bilo je to da li su procvetale trešnje u dvorištu. Nisu, u pupoljcima su. One vazda kasne za ostalim normalnim trešnjama, rekla bih mu, eto, da se nasmejemo na naš način. Nisam. Ćutala sam i plakala dok je, probijajući se kroz magnovenje misli, odnekud dopiralo pojanje sveštenika. Baš u tom činu, dok smo se redom opraštali od njega, pogled je bio zakovan za te trešnje. Jedine koje su preživele njegovu inspiraciju da "podmladi", "obnovi" i "preuredi" voćnjak.
Za šest nedelja život će učiniti svoje: i emocije i suze i pogledi i sreća i tuga imaće centar verovatno različit u odnosu na ovaj večerašnji. Za šest nedelja i priroda će učiniti svoje: mi, naši, koji smo danas podelili jedno ogromno parče tuge, sve grabeći veće delove da druge poštedimo, nećemo kupovati trešnje. Čekaćemo uporno da se isprse ove dve naše. Sutra, kada sve prođe, na trenutak ćemo sesti ispod ta dva drveta. Da ne zaboravimo ko smo.