Danas joj je imendan

Kad su mi odrednice o tome koliko sam stara bili prijatelji, tvrdila sam da Jelenu znam oduvek. Ipak, sećam se trenutka kada je to "oduvek" počelo. Ja sam imala 4, a ona nešto više od 2 godine i videla sam je kako stoji na uglu zgrade dok neki radnici unose nameštaj u Jelenin novi stan. Sećam se dana kada se doselila u zgradu. Sećam se i da je imala šarenu torbicu, okačenu poštarski i da je u njoj čuvala sve nezarezane bojice. To je bilo blago. One zarezane, ne naročito vredne, bile su u drugoj torbici koja je i mogla da se zagubi u selidbi.

Mariju, onda, znam i duže od oduvek. Jer se ne sećam dana kada smo se upoznale. Kao da je došla uz susednu zgradu, je bila deo prozora na 4. spratu koji je gledao u prozor moje sobe. Kao da je došla uz sva leta, sve zime i svaki školski dan. Bila je godinu mlađa, ali 100 godina smelija od mene. Vukla me je da krademo šargarepe, "beremo" kukuruz šećerac, prodajemo dženarike, gledamo "Eni" tri puta za redom i budem srećna u svom detinjstvu. Škola nas nije puno promenila. Uvek smo imale naših par jutarnjih minuta kada otvaramo prozore i simuliramo na daljinu onu pomalo morbidnu dečju pesmicu "u tamnoj noći doboš se čuje, to Amazonka čoveka truje". Svaki letnji dan i svaka nova avantura počinjali su našim malim ritualom.

Čak i kada smo odrasle i stekle neke nove prijatelje, čak i kad su nas škole, obaveze, neprežaljene ljubavi i ko zna koje sve ne okolnosti odvojile, uvek smo u toku nedelje imale svoj mali kutak. Doduše, on je iz godine u godinu postajao sve kraći i prekinuo se one godine kada je njen brat uhapšen. Jednostavno, porodica se povukla u ćutanje i ja sam, bez nekog naročitog argumenta, poštovala njihov izbor. Ubrzo su se i odselili, ali zadržale smo kontakt.

Posle teškog perioda, nastupio je bolji. Vraćala se ponekad u stari kraj i pričale smo, na ulici. Nikada dovoljno vremena da svrati i nikada dovoljno vremena da se ispričamo. U letu smo jedna drugoj pričale o bitnim planovima i bitnim ostvarenjima. Smejale se. Podsetila me je na naš detinji san da imamo zajednički hotel. "A, ne", rekla sam, "ja svoj hotel ne bih ni sa kim delila. Ako želiš, možemo da imamo hotele jedan pored drugog". Onda mi je i najavila jedno veliko plavetno iznenađenje i nemalo zatim ostvarenje: počeli su da se bave turizmom.

Prošle godine u naletu velike ljubavi pozvala sam je zbog nekog aranžmana za put u Pariz. Bila je u poslu i zamolila da se čujemo za par dana. Spremala se da sa dečkom na motoru ode do Žabljaka. Nije se vratila. Nismo se se tako dogovorile. Nestala je na mestu koje zovu "dolina jorgovana" i sa onim koga je najviše volela otplovila da čuva neko istinsko veliko plavetnilo. Vozač kamiona, kriv za nesreću, imao je toliko alkohola u krvi da su ga nekoliko puta podvrgavali detoksikaciji. Njegova nesreća ne može se meriti sa sabranim bolom svih nas kojima nedostaje. Danas joj je imendan.