... da nam je rođenjem udahnut beskraj. I mogućnost da budemo sve što želimo i sve što zamislimo. I OK, ono malo gena koje će nam te neizbrojive mogućnosti svesti na neku "razumnu" meru. Velika šteta.
Žao mi je svih onih želja koje ostanu neispunjene jer nas spreče kojekakve "realne" procene da je nešto nezivodljivo, nemoguće, predaleko... Zamislila sam danas da ću ubuduće dozvoljavati sebi jedan dan u nedelji u kome ću tendenciozno uklanjati misli koje mi govore "nemoguće", "neostvarivo", "nedopustivo".
Tako je: pored dana u kome su čokolada i sve te kalorične delicije must have na mom jelovniku, postojaće i dan u kome će must have biti beskraj. Valenca nebrojenih mogućnosti, spektar misli koje me horski ohrabruju da ništa nije nezivodljivo i čelično zrnce hrabrosti da zamišljenom da dodir sa stvarnošću.
Volela bih da se jednog dana, posle niza onih u kojima sam se upinjala da zamišljeno ostvarim, probudim srećna, voljna i puna elana. Da ne gledam na kalendar i sat, da ne izmišljam četvrtke, subote i ponedeljke za vežbanje beskraja, nego da jednostavno, samo od sebe, hrabro i optimistično zakoračim u beskraj jer je moj, a ne zato što mi je eto baš toga dana po rasporedu.
Stvari su krenule nabolje kada sam sebi dozvoljavala da do tančina ispredem određene želje. Onda su postale još bolje kada sam ih saopštavala, nežno ili odlučno, šapatom ili vrišteći, ljudima koji su trebali da ih čuju. Sada ću ih puštati u to nesagledivo more srećnih okolnosti i mogućnosti da bi ih ostvarila. Vraćam se beskraju. Moje reči zvučaće drugačije kada shvatim da sam ponovo rođena.
No comments:
Post a Comment