Počnem...

... i stanem sa pisanjem. Milion puta. Ne otimaju mi se reči. Otimam se sama sebi ne želeći da se suočim sa akutnim stanjima. Ne znam šta mi je: počinjem da ne volim red, počinjem da se plašim, počinjem da preuveličavam i počinjem da živim imaginarno.

Spolja, sve je manje-više i dalje normalno. Drugi me i dalje istu vide. Srećom, nemaju čitač toplote i detektor za neizgovorene gluposti. Pomislim, dobro je, filteri socijalne inteligencije i dalje rade svoje. Pomislim, dobro je, kriterijum mi je i dalje takav da sam samoj sebi najveći cenzor. Pomislim, dobro je, napolju je vazduh dovoljno hladan i kontrira ovom neizdržu vrućine koji izbija iz zglobova, ponekih čakri i iz glave.
Mislim o tome kako ne volim hipstere. Ne volim ni ove koji ne vole hipstere. Ne volim negacije a sva sam u njima. Ako ih i zauzdam u rečima, misli se samo roje u tim "ne" kodovima. Briga me za sve, samo se redovno u povratku kući, bez obzira na muziku koja trešti iz slušalica, aktivno svađam sa Amanitijem koji mi nikako ne da da završim sa čitanjem knjige koju je napisao. Da, one knjige čiji naslov redovno prekrivam prstom jer me ga je sramota. Zvuči kao sentenca izvađena iz najgoreg, sa velikom ozbiljnošću napisanog, herc-romana.
Amaniti ima herca, ništa u tom romanu nije ljigavo. Vozi me, emocije su mi kao na rolerkosteru i ponekad moram da stanem sa čitanjem i opsujem ga. Pomislim, čoveče snimi film, budi nadrndani reditelj, ali ostavi na miru nas koji sa zakašnjenjem čitamo tvoj roman.
Bezuspešno se otimam. Zanemoćala sam od želje da padne sneg i jedne vrlo nedvosmislene koju ne smem da izreknem čak ni u mislima, koju čuvam od snova. U toj želji postoje dve jagode, koje su akteri jednog vrlo škakljivog pokušaja. Takav mi je bio san, o jagodama, dabome. Ne smem dalje da širim ovu temu.
Ludim li? Svakako!