... je jedan sasvim poseban new age pristup životu. Nije to filozofija, to je jednostavno program koji nas vodi u drugačije ophođenje prema sebi i navodno predstavlja kucanje na vrata mogućnosti. A ko kuca - otvoriće mu se. Valjda.
Potpuno su mi neverovatne te priče, na granici sa banalnim ili vulgarnim. "The Secret" u filmovanoj verziji prikazuje odraslog čoveka koji sedi u fotelji i simulira vožnju automobila jer više od svega želi da ima ferari. Gle čuda, posle nekoliko dana, on ga i dobija. Ta "vekovima dobro čuvana filozofija željenja" uči nas da je prvi i ključni korak do ostvarenja želje adekvatan način kucanja na vrata iza kojih je sve moguće. OK, možda je to i istina, ne želim da kritikujem tehniku kao takvu. Samo me nervira ona druga strana, koju ljudi, oduševljeni mogućnostima ostvarenja kojekakvih htenja valjda ne vide.
Smeta mi ono što se perfidno provlači kroz ceo film, a negde degradira čoveka kao jedinku. Istog onog čoveka koji danas vrlo lako prevaljuje hiljade kilometara ili koristi tablet kao što je nekada koristio upaljač. Provučeno je da ne znamo da želimo. Zapravo, da ne znamo da formulišemo želju. Nudi nam se program i način da kroz adekvatno željenje dođemo do ostvarenja. Instant. Poništava se sistem učenja putem pogreške. Za to se nema vremena. Za to se izgleda nema živaca. Samo, izvoli, prihvati formulu i uživaj u blagodeti onoga što ti pravilno kucanje na vrata ostvarenja donosi.
Šta se događa sa ljudima koji su savladali tehniku i dobili su sve što su poželeti mogli. Da li su prestali da žele? Da li su odustali od kucanja na vrata onog ralema gde je sve moguće i ostvarivo? Ili jednostavno postaju nezajažljivi i nastavljaju da uzimaju, uzimaju i uzimaju?
Nisam se mnogo bavila praksom ove umetnosti kucanja na vrata stopostotnog ostvarenja. Nekako, teorija mi je bila u najmanju ruku prozaična. Želim da živim drugačije i da dobijem samo ono što mi pripada. Radim na sebi da bih znala šta tačno želim i koliko mi je potrebno. Ne želim da ima sve, već isključivo ono što će me približiti idealnom ja. Plašim se uludo potrošenih želja i ostvarenja koja mi ne pripadaju. Zato i ne kucam na ta vrata.
Mada, večiti optimista ume i da zvoni kad kucanje ne radi.
A tu je i momenat sujete, i loše samoprocene. Jedan će misliti da mu pripada sve što mu padne na pamet da poželi, drugi da mu je previše i ono što je već dobio. Od života.
ReplyDeleteSedenje na toj „sofi želja“ liči pomalo na kompulsivno gomilanje. Na kraju tog puta je veliko nezadovoljstvo. Ako nemaš meru.
I onda kaluđer proda Ferari...
Mene nervira:
ReplyDelete1. sto ljude stavljaju u isti kalup - nista ucenje putem pogreske, nego, evo vam i serijski ubico i opatice samo vi pozelite na nas nacin (nemojte slucajno da se preispitate) i ostvarice vam se;
2. sto ljude lisavaju samokritike - imate sjajan kriterijum, ako primenite nasu tehniku sve ce vam se pruziti kao na dlanu, a ako zamislite odmah dobijate i ovaj set viklera koji ce vas u novi zivot lansirati na novom frizurom;
3. sto igraju na kartu ljudske nesrece - ma nisi ti kriv nizasta, nisi ti kriv sto si uzeo kredit sa prevelikom ratom (bankari su skotovi), nisi kriv sto si alkos, nisi kriv sto si prazan iznutra, imas srece sto znas formulu i to ti je dovoljno za uspeh;
4. udaljavaju ljude jedne od drugih - nema vise prijatelja, porodice, kumova, komsija, kolega, strucnih lica. Imas formulu, imas zelju, imaces i ostvarenje. Ne treba ti niko drugi u tom procesu.
I u pravu si, na kraju tog puta koji malo podstice nezajazljivost u onih koji nemaju kriterijum stoji nezadovoljstvo.