Imam jednog dobrog druga...

... suvišno je reći da ga volim. Zapravo, divim se njegovoj veličanstvenoj skribomaniji. Ja bih tako pričala u nedogled, nabacivala ideje i ne bih preduzimala nikada. Srećna sam zbog ideja kao takvih. On je drugačiji jer ideje pretvara u dela. Stručnjak je za japanski horor film i još milion sjajnih stvari. 
- Jao Bokvice, kaže on meni, ti si romantična. Svaka ti je priča, veli, romansirana.
Izjavio je to posle opsežne eksplikacije biografije jedne moje bliske rođake. Ima tu promašene ljubavi, nedostatka samopouzdanja, gomile odricanja, neispunjenih snova, zgaženih nadanja, mnogo pesama koje je javno pročitala tek kada je napunila 60 godina i još nebrojeno boli.
Ipak, ćutim i cvetam zbog komplimenta koji mi je uputio. Volim što me neko vidi kao romantičnu. A onda se setim da je malopre snimao trailer za film "Legenda o cunamiju". To je priča o romskom bokseru, glavni junaci su naturščici. Glavna ženska uloga pripada performerki oko šipke, jednoj neobično privlačnoj devojci koja dobro zna šta hoće.

Nisam je nikada upoznala. Zaintrigirala me je priča o njoj u trenutku kada sam saznala da smo rođene istog datuma. Doduše, ja sam nešto starija. Videla sam je samo na ekranu i znam priču o njoj. Ne onu koja je prati, već istinsku priču o tome kako živi i o snovima koje se usudila da ispriča.
Ona je znate, jedna od onih devojaka koje su uvek sređene. Za nju je svaki trenutak nova šansa za uspeh. Nije još sasvim uspela, ali trudi se, znam. Svaki sekund njenog života strogo je kontrolisan savršenom šminkom, urednom kosom i oblakom parfema. Ona je gospodarica forme. Ne znam šta čita, niti da li govori neki strani jezik. Ne znam mnogo o sadržini koju je oivičila nadogradnjom u kosi i silikonima na pravim mestima.
Ono što znam jeste da vozi dobar auto. Džip. Zaradila ga je baveći se igranjem oko šipke. Ne znam tačno da li je striptizeta, možda izlazi na skromnu pozornicu potpuno gola. To bi bio fin detalj i da je poznajem lično, sigurno bih je pitala nešto o tome. 
Ipak, njen ogroman auto zapravo je mnogo veći od njene sobe, koja je jedan posve skroman prostor. Svega tri kvadratna metra u suterenu. Pretpostavljam da nije birala da bude tako. Pretpostavljam da je to nekakav kompromis, pregrađen prostor u kome ima malo privatnosti. Tu ima prostora za krevet na kome spava i terarijum u kom se baškari njen albino piton. U tom prostoru nema više mesta čak ni za misli i snove. Tako ga vidim.
Međutim, ne znam koliko joj se misli roji, ali znam za taj jedan san koji polako, mic po mic, korak po korak, kadar po kadar, ostvaruje. Snimila je spot za pesmu "Mota se mota". Sama ga je režirala. Glumila je i u spotu "Vlast" grupe Feud. Ona radi na ostvarenju onoga što je poželela. Ne bi me čudilo da je uskoro vidimo na TV-u, u programu koji odražava sve samo ne stvarnost.
I eto, dragi moj, sada je jasno da ne umem ja baš svaku priču da romansiram. Neke se ne daju čak ni mojim rečima. A znaš da svaku ispisujem mastilom na raznobojne tufne. Ovoga puta njena priča je pobedila armiju mojih tufni.