Ona je...

... oduvek bila veća od života. Tako sam mislila, a tako mislim i dalje dok mi objašnjava da zbog bolova koje ima nije baš lako dogovoriti viđanje sa njom. Kažem da mi ne smeta. Odmah potom htedoh da joj kažem da imam svo vreme ovoga sveta. To prećutim. Ne samo jer je laž, nego i zato što bi moglo da uvredi nju kojoj su dani tako očigledno odbrojani.
- Niko, baš niko, (draga moja) T, nije imun na vreme, gluposti, sreću i ljubav, brbljam trudeći se da budem mudra i optimistična u isti mah. Dodajem i da je dobro što je tako. 
Klima glavom i smejemo se jer kaže da je bila velika glupost onaj pokušaj da me nauči da ostanem hladna u ključnim trenucima. Nikada me tome nije naučila. Uvek bi mi se osmehnuo brk, sinulo bi mi nešto u pogledu ili bih pocrvenela. 
- Mnogo te volim što nikada nisi mogla da budeš blefer, kaže mi jednostavno a ja to prihvatam kao da reči kleše u kamenu. 
Naravno, suze su već spremne da mi se skotrljaju. Ne zaustavljam ih, ali i ne jecam.
Mene boli nepravda što nećemo zauvek, ili makar duže od ovo malo vremena koje imamo, moći da se kikoćemo, ogovaramo, nikad plačemo i sinhrono verujemo da je beskraj vremenska odrednica.
Ali nije, beskraj je ono emotivno u nama što se raspukne kao vatromet. Beskraj fascinira, baš kao mene T. kad sam je istinski upoznala.
Ne govorim joj da je ona za mene beskraj. Ne želim da čuje. Želim da oseti.
Ona je oduvek bila veća od života.
Nevolja je što niko nije jači od smrti.
Jebemumater! Baš!