Ne znam gde sam, ali sunce prži i visoko je na nebu. Setim se dede koji je orah zasadio tako da kada je sunce u ovom položaju senka drveta pod pravim uglom pada na kućni prag i on uključuje radio da čuje vesti. Krišom gledam u sunce jer bi direktan pogled bio poguban i tražim kuću koju senke miluju pod pravim uglom. I baš tu, naslanjam se na hladne kamene zidove u toj, interesantno, uskoj i strmoj ulici.
Ne znam gde sam, ali zidovi tih kamenih kuća su prijatno hladni. Kuće su visoke i uske, liče na ulicu u kojoj žive. Zamišljam enterijer i pitam se da li im je na svakom spratu nova soba. U prizemlju je žena koja kuva tako što u lonac ubacuje sastojke koje prethodno oceni dodirom. Ne koristi nož, sve obrađuje prstima: lomi stabljike na nekoliko delova ili drobi listove začinskog bilja među dlanovima. Na prvom spratu je trpezarija koja već unapred zna šta će se tog dana služiti jer mirisi iz prizemlja lako dopru do tog velikog stola čije stolice nisu nekulturne, mada redovno šrkipe kada se teško drvo susretne sa kamenim podom.
Ne znam gde sam, ali znam da je na drugom spratu prostrani dnevni boravak koji je sa tri strane ograničnen zidovima. Oni se kasnije, kad vam pogled dosegne dotle, spajaju u polukružni balkon koji gleda na dvorište i usisava u kuću mirise sa mora. (OK, ja sam dakle u primorskom mestu.) Na poslednjem spratu kuće sa zaravnjenim krovom su kreveti. Veliki, pufnasti i prostrani, prepisani iz neke meksičke hacijende. Odmor je ovde bitan, naslućujem. "Možda i živiš kao prosjak ali spavaćeš kao car", škripuće svaki put kada ukućani odlaze na počinak.
Ne znam gde sam, ali prema ljudima koje srećem osećam ljubav koja se gaji prema bivšim komšijama. Ona nije permanentna, nije tinjajuća, nije konstanta. Ali, svaki put kad ih sretneš ozariš se od sreće i osmehneš se zbog svih onih slika koje ti prolete pred očima.
Ne znam gde sam, ali uporno kao da sam mapu ovog grada odsanjala, hodam uskim ulicama čije kamene pločnike jako letnje sunce ne uspeva da oliže u slast. Oni su uvek prijatno hladnjikavi, čak i kad sednete negde da popijete špricer posle ručka ili da utolite žeđ pošto ste se fino nahranili mirisima ispuštenim kroz male prozore kamenih kuća. Niko vas ne gleda popreko ako želite da se izujete i podignete noge na drugu stolicu. Ne pitaju zašto ste sami, jer ovde, uz sve mirise, ukuse, osmehe i graju, niko nije sam.
Ne znam gde sam, ali neko danas ovde pušta savršenu muziku. Nije salsa i nije ča-ča, a ima i jednog i drugog vajba u tim razvučenim tonovima koje prati topao glas. Savršen soundtrack za ovo mesto čiji se pesak, pre nego što zađe u more, neverovatno sjaji na jakom suncu. Pod uticajem vreline dana ta bossa nova, čije ritmove sa plaže vetar nanosi u dnevne sobe, uveče se seli u kamene taverne i pretvara se u fado, najlepšu psovku životu.
Kad tako opsuješ život, slatko uletiš u san.
Ne znam gde sam, ali zidovi tih kamenih kuća su prijatno hladni. Kuće su visoke i uske, liče na ulicu u kojoj žive. Zamišljam enterijer i pitam se da li im je na svakom spratu nova soba. U prizemlju je žena koja kuva tako što u lonac ubacuje sastojke koje prethodno oceni dodirom. Ne koristi nož, sve obrađuje prstima: lomi stabljike na nekoliko delova ili drobi listove začinskog bilja među dlanovima. Na prvom spratu je trpezarija koja već unapred zna šta će se tog dana služiti jer mirisi iz prizemlja lako dopru do tog velikog stola čije stolice nisu nekulturne, mada redovno šrkipe kada se teško drvo susretne sa kamenim podom.
Ne znam gde sam, ali znam da je na drugom spratu prostrani dnevni boravak koji je sa tri strane ograničnen zidovima. Oni se kasnije, kad vam pogled dosegne dotle, spajaju u polukružni balkon koji gleda na dvorište i usisava u kuću mirise sa mora. (OK, ja sam dakle u primorskom mestu.) Na poslednjem spratu kuće sa zaravnjenim krovom su kreveti. Veliki, pufnasti i prostrani, prepisani iz neke meksičke hacijende. Odmor je ovde bitan, naslućujem. "Možda i živiš kao prosjak ali spavaćeš kao car", škripuće svaki put kada ukućani odlaze na počinak.
Ne znam gde sam, ali prema ljudima koje srećem osećam ljubav koja se gaji prema bivšim komšijama. Ona nije permanentna, nije tinjajuća, nije konstanta. Ali, svaki put kad ih sretneš ozariš se od sreće i osmehneš se zbog svih onih slika koje ti prolete pred očima.
Ne znam gde sam, ali uporno kao da sam mapu ovog grada odsanjala, hodam uskim ulicama čije kamene pločnike jako letnje sunce ne uspeva da oliže u slast. Oni su uvek prijatno hladnjikavi, čak i kad sednete negde da popijete špricer posle ručka ili da utolite žeđ pošto ste se fino nahranili mirisima ispuštenim kroz male prozore kamenih kuća. Niko vas ne gleda popreko ako želite da se izujete i podignete noge na drugu stolicu. Ne pitaju zašto ste sami, jer ovde, uz sve mirise, ukuse, osmehe i graju, niko nije sam.
Ne znam gde sam, ali neko danas ovde pušta savršenu muziku. Nije salsa i nije ča-ča, a ima i jednog i drugog vajba u tim razvučenim tonovima koje prati topao glas. Savršen soundtrack za ovo mesto čiji se pesak, pre nego što zađe u more, neverovatno sjaji na jakom suncu. Pod uticajem vreline dana ta bossa nova, čije ritmove sa plaže vetar nanosi u dnevne sobe, uveče se seli u kamene taverne i pretvara se u fado, najlepšu psovku životu.
Kad tako opsuješ život, slatko uletiš u san.
No comments:
Post a Comment